Ергела Зобнатица, основана још 1779. године од стране племићке породице Војнић, једна је од најстаријих и најпознатијих ергела у Србији и региону. Смештена у идиличном пејзажу поред истоименог језера, Зобнатица је дом врхунских коња који су освајали престижне трке широм Европе. Али осим спортских успеха и импресивне инфраструктуре, ово место чува и низ занимљивих легенди које му дају посебну душу.
Јадран ИИ је био један од најпознатијих коња које је ергела имала. Веровало се да је имао посебну везу са старим чуварем штале, човеком који га је неговао од ждребета. Када је чувар преминуо, Јадран никада није био исти. Последње дане свог живота провео је тужно, а издахнуо је, како легенда каже, ослоњен на врата штале у којој су заједно провели године. Мештани верују да се његов дух и даље може осетити поред споменика који му је подигнут, у тишини пред зору.
Казанова, коњ који је доминирао тркалиштима, освојио је 30 од 33 трке. Био је толико интелигентан да је препознавао име и гласеве тренера. Када би га неко дозвао, окретао би главу и закопао копитом, као да поздравља. И дан данас се у шталама Зобнатице понекад чује јека као да неко тихо шапуће „Казанова“ – и у том тренутку коњи застану, као да слушају.
Зобнатичко језеро, које се налази тик уз ергелу, носи са собом посебну причу. У летњим вечерима под месечином, старији мештани кажу да се у таласима на површини језера могу видети сенке коња како галопирају. То су, верују, душе свих оних шампиона који су прославили ово место, враћајући се да чувају свој дом.
Бела Војнић, оснивач ергеле Зобнатица, према предању, никада није напустио ово место. Кажу да се у хладним јесењим јутрима, када магла падне на штале, његова фигура појављује у даљини – мирна, достојанствена, посматрајући да ли су коњи и људи достојни његове традиције.
Данас је ергела Зобнатица туристички, културни и спортски симбол Војводине. Поред штала и тркалишта, овде се налази и коњички музеј, хотел, ресторан, као и бројни програми за посетиоце. Ипак, оно што ово место чини посебним јесте невидљива нит која спаја прошлост и садашњост – кроз легенде, шапат копита и сећање на оне који су ову земљу волели и градили.
